Издвајамо

Радујем се што опет имам прилику да говорим о Лази Костићу у Српској читаоници која носи његово име, где сам често долазио док сам радио у Сомбору, где сам на зидовима гледао увећани попис оснивача Читаонице, Коњовићеве слике и друге реткости, где сам послао младу даму да обнови рад читаоничке библиотеке, сат дневно, не дуже, али на општу корист, где сам неколико пута говорио о познатим српским писцима поводом њихових јубилеја и у другим случајевима, где су отмени грађани остављали шаховске позиције на таблама и преврнуте карте на столовима, прелазили у свечани део и питали „Колико ће предавање трајати?“, где су приказиване моје књиге, где сам примио повељу Читаонице, први пут видео наивно урађене портрете часника и прочитао увредљиву биографију великог писца Вељка Петровића који је обезбедио трајно место свом Раванграду у српској књижевности.

Све то је оживело у мом сећању када ми је професор и песник Саша Радојчић у име руководства Читаонице предложио да на овакав начин обележимо датум Лазиног одласка. Сетио сам се и једне месингане плочице, укосо постављене на малој дрвеној подлози, која је премештана са стола на сто и на којој је писало да је баш ту седео Лаза Костић. То премештање е било логично, јер је Песник мењао места док је седео у Читаоници. Месингана плочица је позвала мало казивање о Лазином писаћем столу, о Sсhreibtisch-у, израђеном у Бечу.

Зато ћете слушати два сажета казивања, краћа од пола сата – најпре о Лазином писаћем столу а потом о Лази у Српској читаоници сомборској.

SCHREIBTISCH ЛАЗЕ КОСТИЋА

Немојте замерити што ћу да говорим у првом лицу. Нисам примио такав обичај, данас прилично чест. Али, користим свој пример као објашњење. После студија књижевности, млад, дабоме, без амбиција да останем београдски становник, почео сам у сомборској средњој школи да предајем књижевност и језик. Под обавезом да полажем државни испит, дошао сам у стару зграду Филозофског факултета, у Његошеву, новосадску, код професора Новаковића. Предложио сам му да за тему узмем живот и рад Лазе Костића у Сомбору. Речити Сремац је предлог „опевао” и ја сам приступио раду. Десило се да сам убрзо преузео посао у култури који радим педесетак година.

Ипак, нисам оставио уговорену тему. Ишчитавао сам Милана Савића, још више Младена Лесковца и Милана Кашанина, који су до детаља, поуздано, писали о Лази, са способношћу да им описи ситних података буду праве арабеске. Проучио сам сведочења Лазиног доктора Симоновића, свестраног човека чија је лединачка кућа рођења обележена спомен-плочом, уз пут према Беочину, с леве стране, а чија је сомборска кућа, чини ми се, недавно срушена. Његове успомене на Лазине сомборске године су прворедни извор. Ишао сам даље и у часопису „Домети”, 1976, у четири наставка објавио обимну расправу „Лаза Костић у Сомбору”, а четири године касније и књигу с истим насловом и опширном збирком текстова што их је Лаза написао после настањивања у Сомбору 1895, до 1910, када је сахрањен на Великом православном гробљу.

У средишту поменуте расправе налази се Лазин писаћи сто, његов Sсhreibtisch. То радно место је чувено. О њему је и писано и казивано. И то је једино његово, набављено по његовој великој жељи, јер до своје 54. године није имао свој сто за писање. Наручио га је у Бечу, код ондашњег познатог мајстора Тајбнера. Лаза је писао стојећи, раскомоћен, понекад и без одеће. И прошетао би терасицом ограђеном кованим гвожђем, изнад капије и места за спомен- плочу која је касније, са стиховима, постављена поред узлаза у кућу Паланачких на Главној улици, до парохијског дома и велике цркве. Остајао је ноћу, дуго, спавао ујутру, такође дуго, потом гимнастичио, трчао, радио склекове, све на грађанско чуђење, увече ишао у Српску читаоницу која данас носи његово име, којој је био председник. Забележени су Лазини каламбури и досетке, скраћене речи у депешама и узречице. Причао је Милан Коњовић како се чаплиновски обукао, у црно, утегнут у струк, с дубоким цилиндром, док је ишао за ковчегом своје „веренице љубе”. Вељко Петровић, као дечак, гледао је младу „у пенастој белини”, „масивно облу”, добродушну и срећну, јер је после двадесет и пет година дочекала да се уда за „женика” који је на венчању „гледао у страну, у ништа”. Забележио сам како Драгиња Коњовић, мајка спортског новинара, у сомборском Прњавору говори да је три године, мала, служила у Лазиној кући.

Међутим, то је била кућа у којој је живела Јулијана Паланачка, Лазина жена о којој је Сими Матавуљу писао да је све тежа иако је као Вечити Младожења баш њу одабрао зато што је била „тешка” око сто и педесет хиљада форинти и њу узео кад им је збир на венчању пред протом Момировићем био округао – сто година. Јулијана је велики Лазин добротвор, али се није с богатством питала док јој је била жива мајка, Ана Паланачка, родом од Попића, спечена, ситноока, мала, уског чела, мргодна и згранута понашањем свог зета кога је звала Празнов. Таква, а требало би погледати њену фотографију, па би било јасније зашто је, одмах после Лазиног венчања, из светле собе на спрату, узела лампу са стола, бацила прибор, и Sсhreibtisch изнела у „собу где се руча и умива”. Лаза је отишао у Крушедол и вратио се после таштине смрти, две године касније.

Стигао је у слободу, у отворену сваку одају женине куће, пред њену отворену касу, путовао, дочекивао госте, подмирио дугове (око осам хиљада круна, укључив и неплаћени Sсhreibtisch), уживао, али и писао свој сановник, тајно и на француском језику, како му у сан долази Ленка Дунђерска. Из тог „Дневника”, који имамо у преводу Милана Кашанина, почела је да расте Santa Maria della Salute, љубавна поема и молитва, осамљена, још недосегнута у српском песништву. Цела је, таква, главни разлог за казивање о Sсhreibtisch-у. На том истом писаћем столу Лаза је саставио своју најобимнију књигу, нападану и прећуткивану толико да сам баш ја, онако млад, у књизи Лаза Костић у Сомбору први штампао њена одабрана поглавља. То је Лазина Књига о Змају која је објављена, недавно, у Антологији Десет векова српске књижевности. Штампање те велике књиге, 1902. године, платила је Лазина Јулча.

За истим Sсhreibtisch-ом Лаза је писао химну која није примљена и песме: „Србу” (посвећену Љуби Ненадовићу), „Гђици Зори В. у споменицу”, разговор у стиховима „Деца и старац” и „Пролог за Горски вијенац”, где, на крају, каже:

„Док на ту земљу ови стоји кам,

најцрњи враг је Србин себи сам!”

Последњи стих је трајна опомена.

За сомборским Schreibtisch-ом Лаза Костић је сабрао своје песме и објавио их у Матици 1909. На годину пред свој одлазак, када је примљен у Српску краљевску академију, у години смрти своје Јулијане и у години када је довршио своју најбољу песму, Лаза је свео животни рачун, никоме дужан, учинивши да смо његови дужници.

ЛАЗА КОСТИЋ У СОМБОРСКОЈ СРПСКОЈ ЧИТАОНИЦИ

Сомборска српска читаоница прославила је 1895. педесет година постојања и непрекидног рада. На свечаности, пред угледним званицама, говорио је њен тадашњи председник др Стеван Кронић, истичући: „Вазда родољубиви Срби Сомборци увидевши да један народ без језика свог постојати не може, схватећи моћ удружења и велики значај културних наших завода, са скромним средствима али јаким и родољубивим одушевљењем, основаше под председништво пок. Аврама Максимовића 12. марта 1845. г. Срп. сомборску читаоницу; епохалног значаја има по овомесно српство оснивање Читаонице, јер је тиме подигнут храм српским осећајима, српским мислима, и љубави према народу свом”.

Тим речима је одато признање оснивачима – било их је 71, њихова имена су забележена – из познатих сомборских породица, Атанацковића, Бикара, Ковачића, Коњовића, Лалошевића, Михајловића и других, а међу њима највише правника и трговаца, који су на првој скупштини усвојили Устав (Основоположеније) Читаонице и уредбе о њеном раду. Према овом Уставу, из 1845, Читаоница је „место састанка једног у љубазном и пријатељском споразумевању склопљеног друштва”, са намером њених чланова „да читајући разне корисне новине и књиге укус живота благонаравним дружевним саобраћајем и забавом, по потреби учтивости и начину племенитог мишљења повишавати и облагорођавати могу, не имајући никаквих политичких намера”. Није потребно објашњавати да је тако уписано због добијања одобрења из Беча, јер знамо да је ова установа била центар националног програма Срба у Сомбору.

Први председник, дугогодишњи сомборски парох, свестрано образовани Аврам Максимовић, Вуков словокупитељ и пренумерант, писац Новог пчелара који је штампан 1810, умро је у години оснивања Читаонице. У рукопису је оставио збирку народних назива за биљке, коју је, преко Димитрија Поповића, узалудно тражио Вук Караџић. Максимовић је међу најистакнутијим председницима Српске читаонице у Сомбору. Међутим, на њену педесетогодишњицу у Сомбор је стигао будући председник Читаонице чије име она данас носи – песник Лаза Костић. Те године, Лаза се венчао са Јулијаном Паланачком, али се није одмах настанио у њеној кући. То је и разлог што је примљен за редовног члана Читаонице тек на Скупштини 1897. Од тада до последњих дана живота Лаза је највише времена проводио управо у Читаоници која се налазила овде где и данас ради, у пространој згради, подигнутој 1882, за само шест месеци, по пројекту архитекте Децера из Пеште, новцем што су га чланови Читаонице даровали, откупили плац на главној улици, порушили стару кућу на њему и назидали, на спрат, једну од најлепших зграда у Сомборском венцу. Једино су, због скупоће, одустали од изградње терасе, али су то урадили 1912, и ту терасу, у знак радости због победе Црногораца над Турцима на коти 594, назвали – Тарабош.

(У свом роману о 909 назива места имам одредницу Тарабош и сада ћу тај мали опис да кажем: Прочитај списак Семољана који су изгинули давно, у скадарској кланици, у отимању Тарабоша, осматрачнице о којој се одвише зна, а о којој нико не може да каже друго осим да је тамо доста младости нестало. Чувај се, немој на малом простору о важним историјским догађањима. Свему треба наћи мјеру и прилику. Одигни капу када почнеш да ишчитаваш имена. Уљези у причу гологлав.

Саслушај како су горе, на сјеверу, у српској читаоници, раванградској, они који су слали преоблак и друго, у ноћи док су испијали бијела вина, весели, чим су чули да је Тарабош пао, да су га Семољани отели, у Балканском рату, послије крвавих дана, одмах су Раванграђани изашли на пространу кровну терасу, на зграду читаонице, и рекли да ће се од те ноћи тераса звати Тарабош.)

У просторијама Читаонице, Лаза Костић је читао књиге из њене солидне библиотеке, као и листове који су редовно стизали из Новог Сада, Београда, Цетиња, Загреба, Пеште, Беча и других градова. Пратио је и ондашње страначке борбе које су значајно утицале на рад Читаонице, а када га је Скупштина 1901. изабрала за председника, одмах је повећан број новина и часописа на српском, мађарском и немачком језику, као и број наслова нових књига. Познато је да Лаза, због честих сеоба и немара, није имао личну библиотеку, па је разумљиво што је његовим доласком за првог часника Читаонице и настала поменута промена, а први сарадник му је био Стефан Илкић, каснији управник Градске библиотеке која се, од оснивања 1859. године, развијала као посебна установа.

У време избора Лазе Костића у Читаоници је био обичај да се приређују заједнички дочеци Нове године, када се присутнима, у поноћ, обраћао њен председник, дугим и китњастим говором. Тако је било и за 1902. када су са нарочитим занимањем ишчекивали шта ће казати Лаза Костић. Изненађење се доиста догодило. Лаза је смирено изговорио само реченицу: „Даме и господо, желим вам срећно ново лето!”

До 1910. Лаза је редовно биран за председника Читаонице. Поменимо да је у то доба, у посебној књижици, штампан Устав, Пословник и Кућевни ред, донет Статут књижнице, Српска краљевска академија почела је редовно слати сва своја издања, обележена је педесета годишњица смрти Бранка Радичевића, прихваћена је активност Девојачког и Трговачког кола, али не и сви предлози омладине. Лаза је потписао и „пристојбе” за играње карата, билијара, шаха и домина, различите за коришћење дању и „при осветљењу”... Скупштина Читаонице одлучила је да 1908. прослави пола века књижевног рада Лазе Костића. Таква прослава била је планирана и у Матици српској, али Лаза није желео да се приређују због изненадне смрти најдражег му пријатеља Сима Матавуља. Рекао је да сачекају до његовог седамдесетог рођендана, али је умро пре тога датума. Од њега се, 29. новембра 1910, пред Читаоницом опростио др Бранко Маширевић. Кажу да после тога шест Бошњакових белих коња који су вукли кочије са покојником нису задуго хтели кренути према гробљу. Дан после Лазине сахране, Читаоница је имала, „како то њена правила прописују, на Св. Андрију првозваног”, своју годишњу Скупштину. Изостао је обред са резањем крсног колача. Управитељ и доцнији председник др Давид Коњовић, сликарев отац, говорио је о Лази Костићу, а једнодушно је прихваћено да Читаоница „годину дана жали за својим умрлим председником, те да се за то време не попуњава упражњено председничко место”. Коњовић је предложио да почну припреме за подизање споменика Костићу и да се одржи свечана седница „у спомен и славу Лазину”. Лазина биста у Сомбору је откривена педесет година касније, али је Читаоница, у том времену, припремила више програма у Лазину част, а ти програми нису били само пригодни и свечарски. На свечаности из 1929. др Радивој Симоновић, песников лекар и пријатељ, прочитао је свој текст „Успомена на др Лазу Костића” и то је драгоцено сведочанство о нашем песнику. Наредне године у Читаоници је Вељко Петровић казивао познати есеј „Лаза Костић и романтика”, а 1960. Младен Лесковац изврсну студију Лазе Костића „Беседа”. И ова три примера, као илустрација, показују значај рада Читаонице и објашњавају њено присуство међу нама. Она и данас ради по правилима која су донета даном њеног оснивања. Једино је 1957. године, након вишегодишњих политичких притисака, изоставила реч српска из свог назива, у замену, и за утеху, узела име Лазе Костића, али је и то кратко трајало. Данас је њено име целокупно. Опет се зове: Српска читаоница „Лаза Костић” у Сомбору. Тако је све дошло на своје место.

Миро Вуксановић

(Српска читаоница „Лаза Костић“, Сомбор, 28. новембар 2022)